Воз, пруга, живот или зашто
Воз, пруга, живот или зашто
Желим Такву Школу
Рески звук локомотиве прену ме из сна. „Мостови спајају људе и обале...“ По ко зна који пут поглед ми се заустави на речима познатог нобеловца.
Благо помиловах корице. Међународни воз 464 који саобраћа на линији Београд-Софија клизи преко моста.
И поново се огласи уморна локомотива најављујући улазак мог наратора у причу.
Стропоштао се на тврдо седиште, испружио дуге, некад снажне руке и избразданим дланом заглавио седи прамен косе.
„Одакле си дечак“, упитао ме је, чини ми се, пре него што је сео.
„Из Београда“, изустих тврдо. И не знам зашто, додах: „Моји су родом из Кусатка“.
„Кусатка, кажеш? Највећег железничког села Србије?“
Уморни чича поста у том тренутку надахнути приповедач. Причао је о селу надомак Младеновца, на путу за Смедеревску Паланку. Причао је пуно, живо и јасно.
Замишљам слику:
Поред нераскидиве везаности за родно село, дубоко усађеног осећања укорењености у ту тешку, али дарежљиву земљу, око шест хиљада мештана спаја воз. Прљав, често крцат, спор као уморни старац којем се приближава крај радног века, али се увек радо сећа времена када је све било другачије. „Било је то златно време“, често је говорио и мој деда, трећа генерација железничара поносних Весића. Тог петка сам чврсто одлучио да постанем железничар.
Вељко Весић, одељење 33-1
Датум уноса:22.06.2015
ПОВЕЖИ СЕ: