Историјат
Железнички саобраћај јавља се почетком 19. века. Од тада се, захваљујући упорности проналазача, нагло развија и мења слику света и начин живота људи. Вртоглави успех који је железница остварила у 19. веку тесно је повезан са индустријском револуцојом и са потребом за остваривањем што већег профита. Наиме, без обзира на трошкове изградње једне железничке линије (пруге), железница је била 50% јефтинија од превоза кочијама.
Прву парну локомотиву конструисао је Ричард Тревитик (RichardTrevithick) 1803. године. Пробна вожња извршена је 21.02.1804. године а локомотива је растојање од 15 км прешла за 4 часа. За то време у Србији почиње велика буна против Турака - Први српски устанак.
Десет година касније Џорџ Стивенсен (GeorgeStephenson) конструисао је парну локомотиву која је одговарала захтевима железнице. На пробној вожњи 25.07.1814. локомотива је, на једном колосеку у руднику, повукла терет масе 30 тона брзином од 6 км/ч. Исте године у Србији, после пропасти Првог српског устанка, избија Хаџи-Проданова буна. Годину дана касније избија и Други српски устанак предвођен кнезом Милошем Обреновићем.
Септембра 1825. године отворена је прва пруга на релацији Стоктон-Дарлингтон (Stockton - Darlington) дужине 19 км. Првим возом који је прошао овом пругом управљао је сам Стивенсен, а воз је повукао 12 теретних кола и 22 кола са путницима, укупне масе 90 тона брзином од 18 км/ч. Сматра се да од овог догађаја 1825. године започиње историја железнице. У то доба у Србији се одиграла Ђакова буна против Милоша Обреновића, оснивача нове српске државе.
Убрзо затим железничке пруге се граде у Француској, Канади и Ирској, а САД започињу изградњу двоколосечне пруге.
Железница је променила дотадашњи начин живота, пружајући људима погодности које раније нису имали. Пруга је повезала велике индустријске центре, што је довело до много веће и брже размене добара јер су се трошкови превоза драстично смањили. Поред тога путовања су постала много бржа, удобнија и безбеднија, тако да људи много више почињу да путују до приморских градића на одмор, а у развијенијим европским градовима постају популарна викенд путовања. Од првих дана железнице постојале су две или чак три класе (разреда), што је омогућило и сиромашнима да путују. Тако нешто је пре појаве железнице било незамисливо. Такође, градови су добијали јефтинију храну, јер су фармери железницом на много лакши, бржи и јафтинији начин довозили своју робу. Градови који су се налазили дубоко у унутрашњости по први пут су свакодневно снабдевани свежом рибом. За врло кратко време железница је у потпуности променила начин живота људи. Градови и места кроз које је пролазила пруга/железница доживљавали су економски процват.
И док је Европа уживала све благодети напретка, Србија се борила за статус независне државе и водила крваву битку против турске власти. Она је у то време на највећем делу своје територије била под шумама и сматрана је тешко проходном земљом. Via militaris, једини пут који је постојао, био је још из доба Римљана.
Иницијално интересовање за железницу у Србији јавља се за време владавине кнеза Александра Крађорђевића (1806-1885), који је најпре започео изградњу путева.
Прву пругу на територији данашње Србије изградила је Аустрија 1854. године на релацији Лисава-Оравица-Базијаш. Берлински конгрес из 1878. године је из основа променио стање на Балкану, и био је нарочито важан за Србију. Тада се Србија обавезала да ће у одређеном року изградити пругу Београд-Ниш, у супротном би њена независност била доведена у питање.
Железничка конвенција је потписана 28. марта 1880. године, а према њеним одредбама за три године је требало саградити пругу Београд-Ниш-Врање. Намајући довољно новца, али ни стручњака за градњу, Србија је склопила Уговор о грађењу пруге Београд-Ниш-Ристовац-турска граница с француским друштвом из Париза Генералном унијом 1881. године. Неколико месеци касније почела је изградња пруге (03.06.1881. године).
Пруга је завршена августа 1884. године. Поред станица Београд и Ниш, на прузи је постојало још 20 међустаница.
Први воз је кренуо из Београда 23. августа, и за четрнаест сати је стигао у Ниш. Редован путнички саобраћај отпочео је 15. септембра 1884. године и овај дан се обележава као Дан железничара.
Од појаве железнице и изградње прве пруге, у Србији се велика пажња посвећивала образовању железничких радника и службеника. Поред тога што је прва пруга у Србији (Београд – Ниш) пуштена у рад 1884. године, образовање и обука кадрова за рад на железници почела је већ 1881. године. Тада је основана Књажевска српска железничка и трговачка школа. Ђаци ове прве железничке школе су наставу слушали у Београду, а практичну обуку су имали на железницама Чешке, Аустрије, Белгије, Француске и Италије. Занимљиво је да су ови ђаци завршни испит полагали на страним језицима, у зависности од земље где су обављали практичну наставу. То је била прва и једина генерација железничара школованих у земљи, све до 1922. године када се отвара Државна саобраћајна железничка школа у Београду. Зграда школе се налазила на месту данашње Мостарске петље. Свршени ученици ове школе су на праксу упућивани у Аустро-Угарску, Белгију и Италију.
Године 1953. у Земуну се отвара Железничка саобраћајна школа, која се 1962. године сели у Београд на данашњу локацију у улици Здравка Челара 14. Школа је променила неколико назива да би средином деведесетих година двадесетог века добила данашњи назив – Железничка техничка школа.
Железничка техничка школа наставља традицију обуке железничких радника дугу преко 130 година. Са модернизацијом европских, али и српских железница, надамо се да ће наша школа бити у прилици да обнови, по мало заборављену традицију, и да ће своје ученике матурских одељења слати на практичну наставу у најразвијеније европске железничке управе.
Датум уноса:28.02.2015
ПОВЕЖИ СЕ: